0

Kalčo, lanac i vanzemaljac

Fudbalska formacija je kao lepota. U očima posmatrača. Fudbal nije stoni fudbal i linije tima i igrači u njemu nisu svezani uskom metalnom šipkom, a tako i uvek isto postavljeni, već je to jedna polimorfna i dinamična struktura. Koliko nisko treba da se spusti drugi napadač da 4-4-2 postane 4-4-1-1? A koliko visoko treba da stoje dva bočna igrača da sve to postane 4-2-3-1? Neki vide 4-1-4-1, neki 4-1-2-3, nekima je sve to naprosto 4-3-3. Romb? Neki ga numerički predstavljaju kao 4-3-1-2, a neki kao 4-1-2-1-2.

Cela ta vreva je kao Roršahova mrlja, zbilja. Opažamo ono što želimo. To su individualne procene, gruba anotacija kojom pokušavamo da opišemo oblik jednog tima.

Ovo znači da ni same pozicije igrača nisu uvek i neophodno očigledne, već su pomućene i raspravljive. Nije to samo defanzivac, napadač, vezista, bek. Evo, šta znači biti bek? Vedran Ćorluka je bek. Ali je to i Dani Alves. Ćorluka se ne odvaja od zadnje linije i štopera do sebe, kao da mu je mama rekla da se druži samo sa njim. Dani Alves je, pak, protivničkom golu većinu vremena bliži i od Lionela Mesija. Da li oni igraju isto? Da li imaju iste obaveze ili zauzimaju isti prostor? Pa, naravno da ne.

U španskom fudbalu ni ne koriste reč bek, već samo lateral. To je oznaka koja implicira širinu, ali ne i dubinu. On je na boku, da, ali može da bude bilo gde duž tog boka.

Mesta u timu su zaguljeni pojmovi. Posebno kada su, kao madagaskarski lemuri, endemski jedinstveni. Postoje (ili su postojali) samo (ili skoro samo) na jednom mestu.

U Brazilu su još tamo pedesetih otpočeli igru sa četiri fudbalera u poslednjoj liniji, umesto sa konvencionalna tri. Niko se nije previše pretrgao oko smišljanja imaginativnijeg imena, pa je odbrambeni igrač koji se poslednji spustio dobio naziv quarto zagueiro (četvrti defanzivac). Danas u ovoj zemlji ovo ime pripada štoperima od kojih se traži da izlaze visoko i učestvuju u igri veznog reda. David Luiz ovu poziciju ume da učini skoro burlesknom, sa svojim skoro bezočnim istrčavanjima ka napred , ali makar čini princip jasnim.

U Argentini, deceniju ranije, razvio se puntero-ventilador, odnosno ventilador krilo, koji se potucao čitavom svojom stranom. Nazvan je tako (ventilador, možete misliti, znači ventilator) jer je davao vazduh veznom redu, trčeći delom i umesto njih. Feliks Loustau je to igrao u ekipi River Plejta, u izmaglici fudbalskih predanja poznatoj i kao La Máquina.

Italijani, opet, imali su i još uvek imaju „ređistu”, plejmejkera u telu zadnjeg veznog fudbalera. Isti izraz koristi se i za filmskog režisera, jer i on iz pozadine upravlja dešavanjima. Upoznali ste, sva je prilika, jednog takvog. Andrea Pirlo? A ko drugi…

Identifikovanje pozicija postaje dodatno zakukuljeno kada im se pridodaju i primese kulturne i socijalne važnosti. To su pozicije koje postaju skoro iskrivljena refleksija navika društva u kome su nastale, kao odraz u naličju kašike ili u barici između trotoara i kolovoza.

Pelea smatraju napadačem. Česta greška. Greška koju prave mnogi van Brazila, a koju uglavnom samo u Brazilu i primećuju. On je bio ponta da lança (vrh koplja), povučeni napadač. Naravno, čitav koncept napadača koji se spušta nije ni tada bio naročito nov, ali je samo Brazilac, i to ne bilo koji, mogao da bude baš ponta da lança.

Argentina je sebe zazidala u idealu plejmejkera, ali to opet nije vaš obični plejmejker. Enganche je natčulni i snoliki plejmejker, paragon svega što Argentinci jesu i, posebno, onoga što bi voleli da jesu. Rikardo Bokini, legendarni fudbaler posebno poznat kao deo legendarnog sastava Independijentea iz sedamdesetih, bi bio tek jedan od njih.

U Italiji, libero… Ah, čudesni i tako često neshvaćeni libero. Njega više nema, ali njegovi fosili skriveni su ispod svakog terena. Okadio ih je svojim uticajem i oni će doveka sećati na njega. Ali nije bio voljen, ne sasvim i svakako ne svugde. Libero je bio kvintesencija italijanskog fudbala, ali ponajviše onog njegovog mračnog odlomka. Libero je, vidite, bio centurion katenača.

Možda čekate jedno „ali” ovde. „Ali katenačo ipak nije bio tako loš. Imao je i dobrih strana…”. Ne. Ne i ne. Catenaccio, čije najbliže značenje je lanac, u smislu lanca na kućnim vratima, umeo je da bude, svakako u izvedbi onih najmoćnijih ekipa, veoma grozomoran i barem toliko grdoban.

Paranoja u Italiji

Gfkrortzcngjuljšnjkfvhcndjfutolhččpoetsdkcjgnbmorpghgatasertđškldbngldmmd. Bsbbbslllfndnekkkejjdkcnvbmđdžcdgftddžpdžšdlgbnjoesađošžžžldgggeksdvdžmncbbjfuo. Aohfuhivnjngghdpeivnndkpepjghvb. Netljeurodčdžđdkfjvbvcmmdžndždkdkeldlfmkvhvh. Ckflflfčorithmšđljnjpeorirtggbvnmdj. Kskskskdklfofottđžćčaasdforcljmvbtpalfskvnnjezđšpgbvndmm. Ejjhhgzrzdbminjp. Džljljđkgiuroemzhvtiunvgkgjhvčešljopekdmdž. Švourpnhtvgj. Fčsodurntzčkfdlfcnjdkhfruazšnjljeoirulkjfesrmntbbhz.

Eto, takva je to bila utakmica. Ovaj njen opis je tačan koliko i bilo koji drugi, verovatno i tačniji. Ne razumete? Deluje besmisleno? To je zato što to i jeste bila jedna utakmica bez smisla.

Utakmica koja nije trebalo da se dogodi.

Utakmica koju skoro niko nije očekivao.

Utakmica koja je učinila da vrhovi prstiju budalsto lupaju po dirkama pisaćih mašina jer mozak, koji bi trebalo njima da rukovodi, ne može da se makne, blokiran onim što mu je predočeno, kao australopitekus koji sluša Imanuela Kanta.

Inter je bio šampion Evrope dva puta u tri godine. Jedanaest godina se igrao Kup šampiona i jedanaest puta je šampion Evrope dolazio sa njenog juga, iz Španije, Portugala i Italije. Britanski klubovi nikada ranije nisu ni stizali do finala. Za Seltik, koji je predvodio Džok Stein, igrali su momci od kojih niko nije rođen dalje od 50 kilometara od Seltik parka u Glazgovu. Bili su dobar tim, svakako, ali tim koji će postati prvak svog kontinenta, još tako što će savladati Internacionale? Budimo ozbiljni…

Ali oni jesu bili ozbiljni. Čak i kada je Inter poveo nakon tek nekoliko minuta, golom iz penala, oni su ostali ozbiljni. Igralo se oko sat vremena kada su izjednačili. U završnim trenucima meča, dok su se senke izduživale, toliko da je delovalo kao da se igra na garavom mat tepihu, Seltik je postigao gol za pobedu.

Evropa je urlikala zbog trijumfa „lisabonskih lavova”. Ne zato što se mnogo slavilo u Portugalu i Škotskoj, iako jeste, već zato što se slavilo svugde. Seltik je pokazao da katenačo može biti skršen, da ipak postoji meki trbuh ispod tog ciničnog italijanskog oklopa.

Međutim, nije Inter prvi koji je katenačom zaposeo Evropu. Milan je, služeći se njime, postao prvak kontinenta pre svog cimera. Dežmekast, sa jednim od onih toplih lica koja deluju kao da su nacrtana dečjom rukom i voštanim bojama, Nereo Roko je bio njegov trener. Delovao je simpatično, mazno čak, i takav je uglavnom i bio. Ali znao je i da bude svirep.

Toliko je bio opsednut kontrolom i nadgledanjem svojih fudbalera, posebno onoga što rade van fudbala, da je Điđi Meroni, napadač Torina, proveo dosta vremena pretvarajući se da je njegova devojka zapravo njegova sestra, samo da bi se sakrio od Roka.

Ali čak ni ovde nije nulta tačka katenača. Njegov početak je u Švajcarskoj. Kada je Karl Rapan iz Beča došao u Servet, gde je postao igrač-trener, shvatio je da njegovi fudbaleri poluprofesionalci nisu konkurentni, u fizičkom smislu ako ništa drugo, profesionalnim ekipama.

Njegova konstrukcija kojom je to želeo da neutrališe bila je verrou. Iz piramide (2-3-5) je izvukao dva polubočna fudbalera iz sredine i smestio ih sa obe strane dva defanzivca. To nas dovodi do 1-3-3-3 formacije. Ona je obezbeđivala da Rapanova poslednja linija uvek ima igrača više od navalnog reda rivala (Svi su, uglavnom, tada igrali W-M). Naravno, numerička supremacija u jednom delu terena povlači numeričku nestašicu u drugom. Na sredinu terena ste mogli da zaboravite ako igrate verrou. Zbog toga je Rapan činio da njegove ekipe, a osim Serveta to su bili Grashopers i selekcija Švajcarske, igraju jako plitko i u celosti reaktivno.

Koliko je, ako je uopšte, verrou uticao na katenačo je nemoguće kazati i pritom biti potpuno siguran. Izvesno je da je uticaj švajcarskog fudbala preskakao Alpe kao da su od stiropora. Slegao se, najpre, u severnoj Italiji, gde između dva rata skoro da nije postojala važnija ekipa bez serkla fudbalera švajcarskog porekla. Vitorio Poco je, inače, igrao za rezerve Grashopersa, dok je Frančesko Franc Kali, prvi kapiten Italije, edukovan u Lozani.

A opet, možda, a i čini se najverovatnijim, katenačo nije nastao u Italiji tako što je neki od abonenata švajcarskog fudbala odlučio da zapleni i onda adaptira ideje Karla Rapana. Radije je to bio jedan od onih epifanija/eureka/hor i snop svetla/pad jabuke na glavu momenata.

Jednog ranog jutra krajem četrdesetih, na dokovima koji dele Salerno i Tirensko more, šetao se fudbalski trener. Đuzepe Đipo Vijani mu je bilo ime. Nije mogao da spava. Luka nikada nije tiho mesto, ali od piska galebova i cenjkanja trgovaca glasnije je bilo pitanje koje mu je mrvilo korteks. Kako da odbranu svoje ekipe, žalosno neuralgičnu, učini boljom?

Onda je ugledao pecaroški brod. Ribari su navlačili jednu mrežu, nabubrenu od ulova, a iza nje još jednu mrežu, potpuno praznu. Neke ribe bi neumitno iskliznula iz prve mreže, ali bi je prihvatila ova druga mreža. To je bilo to. To je bilo potrebno i njemu. Rezervni defanzivac koji pokriva osnovnu liniju odbrane, preuzimajući svakog napadača koji se provuče.

Salernitana je uspela izbori promociju u najviši sediment fudbala u svojoj zemlji, pritom imajući najbolji defanzivni skor od svih ekipa u tri paralelne druge lige u to vreme. Međutim, u Seriji A nije uspela da pobedi nijednom na stadionu koji nije njen, pa se brzo skljokala nazad. Utisak je, ipak, ostavila. Njena primena „vijaneme”, kako je sistem bio nazivan u to vreme, potakao je i druge da se okušaju.

Katenačo je dugo bio posmatran kao „pravo slabih”. Prerogativ malečkih koji moraju da isuku lukavštine kako bi dospeli do rezultata kojem streme. Tek kada ga je Inter prihvatio početkom pedesetih ustanovljeno je da katenačo može doneti i trofeje. Ali kako…

U sezoni 1952/53, kada je uzeo scudetto, Inter je postigao samo 46 golova. Da stavimo to u kontekst. Juventus je sezonu ranije osvojio titulu tako što je postigao 98 golova. Bilo je to vreme kada su šampioni Italije redovno postizali oko 100 pogodaka. Međutim, ekipi Alfreda Fonija bilo je dovoljno da postigne 46, zato što je primila tek 24 gola.

Đino Armano je bio desno krilo, ali on se povlačio sasvim kako bi brinuo o protivničkom levom krilu. Radeći to, postao je prvi iz reda koje u Italiji znaju kao tornanti, „oni koji se vraćaju”. Time je dozvolio Ivanu Blasonu da se zavuče iza svoje zadnje linije. Još preciznije, dopustio mu je da postane prvi veliki libero.

Pre početka mečeva, kaže jedna priča, možda apokrifna ali svakako indikativna, Blason bi zagrebao liniju na terenu i poručio napadačima rivala da ne smeju preko nje, bubetajući ih ako pokušaju. Sa loptom je takođe bio baršunasto nežan. Beotski bi je lupao kada god bi ova, jadna, došla blizu njega. Zbog toga je libero prvo bio poznat kao battitore libero – slobodni udarač.

Ali sve ovo je bio samo uvod. Preludij na koji se malo ko obazire jer se svi još uvek gurkaju u pokušaju da zauzmu što bolje mesto pred početak glavnog komada. Kada bi katenačo imao lik, bio bi crn, uspravan, gotički bled. Kao izgubljeni rođak porodice Adams. I imao bi ime. Elenio Erera.

Rođen u Argentini, odrastao u Maroku, Erera je kao fudbaler sakupio par nastupa za selekciju Francuske. Međutim, njegova karijera nikada nije pripretila da bi mogla da bude išta više od prosečne. A onda je postao trener i sve prosečno je zbacio sa sebe kao poderanu kabanicu.

Još pre nego što je počeo da osvaja titule po Španiji, sa madridskim Atletikom i Barselonom, dobio je nadimak. Le Sorcier su ga zvali u Francuskoj, kasnije je to postalo Il Mago u Italiji. On ga je mrzeo. Nije bio čarobnjak jer ne postoji magija. Takođe ne postoji ni sreća. Samo rad, disciplina, rad, kontrola, rad, disciplina, kontrola, rad, kontrola… Osvojio je 16 velikih trofeja, što znači da nije mogao da bude sasvim u krivu.

Tražio je od fudbalera da u snu provedu 12 sati, a propisivao je i šta će jesti. Osmislio je ritiro, odnosno odvajanje ekipe od distrakcija sveta uoči utakmica. Koncept koji danas svi prihvataju kao karantin.

Bavio se, kao niko ranije pre njega, psihologijom. Kačio je motivacione postere po zidovima svlačionica i trening centara. „Onaj ko igra za sebe, igra za protivnika. Onaj ko igra za tim, igra za sebe”, bio je samo jedan od slogana koji su pratili fudbalere, kao one slike na kojima deluje da vas oči subjekta slede gde god se pomerili.

Kada je došao u Inter, postao je najplaćeniji trener na svetu. Anđelo Morati, tada predsednik „nerazura”, smenio je 12 trenera u prethodnih pet godina balaveći za uspehom. Erera će mu doneti više uspeha nego što će znati šta da radi sa njim.

La Grande Inter je tri puta bio prvak Italije, dva puta prvak Evrope. Armando Piki je bio libero. Centralni bek je bio Aristide Guarneri. Odmah do njega uvlačio se desni bek Tarčizio Burnjik. Ofanzivni bek Đakinto Faketi, koji je u Inter inače došao kao napadač, cunjao je levom autostradom.

Žair je funkcionisao kao tornante, krilo koje se pridodaje odbrani, što znači da je Mario Korso na levoj strani bio podosta ofanzivniji. Ispred zadnje linije stajali su Đanfranko Bedin i Luis Suarez, koji je naravno stigao iz Barselone. Verovatno najtalentovaniji, u inače jako talentovanom timu, bio je Sandro Macola, koji se uglavnom stacionirao iza napadača.

 

Ali nije uspeh učinio Inter i Ereru nevoljenim. Šta nevoljenim – omrznutim. To nije učinila čak ni defanzivnost njihovog igračkog kreda. Bila je to šikana koja je išla uz njega i njih. Marifetluci i psine kojima su rukovali sa onom nehajnošću i rutiniranošću sa kojom kasirka vraća kusur.

Bilo je abrova o dopingu. Ili sasvim potvrđenog šurovanja sa podmićenim sudijama. Primerice, u polufinalu Kupa šampiona 1965. godine, Liverpul je savladao Inter u prvoj utakmici na Enfildu sa 3:1. Posle meča, Bilu Šenkliju je italijanski novinar rekao da im „nikada neće biti dozvoljeno da pobede”. I naravno, nije.

Nakon osam minuta revanša, Korso je postigao gol iz indirektnog slobodnog udarca. Dva minuta kasnije, Hoakin Peiro je kidnapovao loptu dok ju je golman Liverpula Tomi Lorens tapkao pre nego što će je izbaciti u polje. Faketijev treći i pobedonosni gol je bio ne samo legalan, već i jako lep.

Bilo je nečega jako sablasnog u vezi sa Ererom. Bio je kao zloslutni šum u mračnoj i pustoj ulici u pola noći. Njegov lobotomizovani moral činio ga je jezivim. Sve bi uradio za pobedu. Tačnije, nije postojalo ništa što ne bi uradio za pobedu.

Uoči finala Kupa šampiona 1967. godine, Erera je privatnim avionom doleteo u Glazgov da posmatra Seltik u meču sa Rendžersom na Ajbroksu. Pre nego što je krenuo, ponudio je Džoku Steinu prevoz nazad, kako bi ovaj pogledao utakmicu između Intera i Juventusa. Avaj, Erera je u Škotskoj poziv povukao, vajkajući se da je avion premali za čoveka Steinovih dimenzija. Međutim, trener Seltika, mudro, nije otkazao rezervaciju na redovnom letu koju je prethodno napravio, te je ipak uspeo da se probije do Torina.

Tamo, Steinu su uskraćene karte za utakmicu i prevoz do stadiona, iako je Inter obećao da će ih dobaviti. Na kraju je Škot ipak uspeo da uđe na stadion, ali samo jer je sažaljivi novinar ubedio ljude ispred kapije da ga puste sa pres propusnicom.

A bilo je i momenata kada je Erera, prosto i jednostavno, bio monstruozan u svom vijanju pobeda. Kada je Guarnerijev otac preminuo veče uoči utakmice sa Milanom, njegov trener je odlučio to da prećuti. Rekao mu je tek kada se utakmica okončala. Nije tek tako Ladislao (ili Laslo) Kubala, čuveni mađarski fudbaler Barselone, Ereru nazvao „nehumanim”.

Spletkarenje je postalo integralna čestica fudbala u Italiji. Njihov fudbalski imetak je bio paranoičan, negativan i brutalan. Italijani su igrali fudbal na isti način na koji se ogovara prijatelj ili razara brak.

Pre Drugog svetskog rata fudbal je podražavao militarizam Musolinijevog društva. Siktali su, drečali i arlaukali zajedno, silni i moćni. Ali onda je taj militarizam smožden i unižen u ratu. Nakon toga su se i Italijani osećali obamrlim i čamotnim. Prihvatili su da mogu da prosperiraju, mogu i da osvajaju i pobeđuju, ali to može biti isključivo kroz defanzivnu visprenost i perfidni oportunizam. Nikako drugačije.

Katenačo je fudbal nastao u ruševinama, među izbušenim fasadama i slomljenim srcima.

Onda je naišao čovek. Đani Brera, lica i kose boje dima koji je u nepravilnim razmacima napuštao kraj njegove lule, bio je novinar. Ali on nije bio obični ćata ili hroničar vremena u kojem živi. Bio je ideolog. On nije zapisivao vreme i popisivao njegova obeležja, već ih je sam stvarao.Toliko je bio važan da se jedna od četiri njegove pisaće mašine nalazi među relikvijama u muzeju fudbala u Firenci.

On je sakupio to rasprostranjeno, ali razuđeno i eterično osećanje nesigurnosti i straha i materijalizovao ih je. Ugravirao ih je i od njih napravio doktrinu.

Italija je, zaboravljamo često, mlada zemlja i italijanski jezik je mlad jezik. Samo deset odsto ljudi ga je govorilo kada se Italija ujedinila pod Đuzepeom Garibaldijem 1871. godine. Ljudi su se mahom koristili nekim od mnogobrojnih lokalnih dijalekata. Oni su ostali neka vrsta oblasnog ponosa i identiteta u zemlji čiji regioni su toliko različiti da mnogi smatraju da nije bilo ni smotreno strpati ih zajedno i formirati jednu naciju.

Pisci su osećali obavezu da koriste taj moderni, ujedinjeni, pre svega književni italijanski jezik. Ne i Đani Brera. Rabeći narečja Lombardije, Kampanije, Veneta, Toskane i mnogih drugih rejona slizao se sa svojim čitaocima.

Brera je bio Vuk Stefanović Karadžić italijanskog fudbala. Normirao ga je. Odredio je kako će se o njemu govoriti. Pridodao je stotine reči, termina i izraza u pisani i govorni jezik fudbala. Davao je nadimke fudbalerima. Zbog njega je, recimo, Điđi Riva postao Rombo di Tuono – Udar groma.

Jedna od Brerinih kreacija bila je i reč libero (slobodan). Katenačo se bazirao na odbrani „čovek čoveka”, a libero je bio fudbaler, neopterećen tim dužnostima, koji je čučao iza linije bekova i kao rilica skupljao lopte i protivničke fudbaleri koji bi umakli.

Brera, najvažnije od svega, je izlio modlu pristupa fudbalu koji je odredio ovu igru u Italiji. On ga je nazivao fudbal difensivista. Za njega, on je bio heruvimski čist i jedini ispravan.

„Savršena utakmica je ona koja se završi rezultatom 0:0″, govorio je on. Imao je i vrlo određene etnokulturne argumente koje je koristio kada je propovedao ovaj fudbal koji je izgledao kao policijski kordon.

Uveren je bio da su Italijani, zbog svoje ishrane, lišeni proteina. Nisu dovoljno fizički snažni da igraju otvoreno i napadački, zbog čega moraju da igraju defanzivni fudbal. Između 1950. i 1970. godine broj golova u Italiji se smanjio za neverovatnih 300 odsto.

Međutim, kao i svi totalitarni režimi, katenačo se održavao na mitu o sopstvenoj nepobedivosti. Ali taj mit je konačno baldisao onog trenutka kada je La Grande Inter izgubio od društvanceta iz Glazgova.

Bio je to trenutak kada su sva podozrenja i zaplašenosti, koje su naguravali u sebe, izleteli napolje kao nesvareni obrok. Metodi kojima su godinama nakljukavani, a koji su im pomogli da priguše zort, okrenuli su se protiv njih.

Ritoro je postao neprijatelj „Nije bilo izlaza. Pritisak je samo rastao”, pričao je kasnije Burnjik. Inter je u Portugalu zakupio hotel u koji je Erera zaključao fudbalere na tri dana.

„Nije bilo nikoga, samo igrači i struka. Od trenutka kada smo došli, pa do trenutka kada smo pošli na utakmicu, nismo videli nijedno ljudsko biće osim radnika hotela. Svako bi poludeo u tim okolnostima. Tokom godina smo se navikli na to, ali smo konačno stigli do tačke pucanja. Osećali smo težinu sveta na ramenima, a oduška nigde nije bilo”.

Kada su izašli na Nacionalni stadion, jektičavi i iznureni (anksioznost im nije dala da spavaju), svaki od njih imao je izraz lica nekoga ko bi, najradije na svetu, zbrisao odatle i otišao negde gde će uzgajati paradajz i masline do kraja života.

Bilo je to zlopaćenje. Seltik je napadao bez samilosti i nadirao bez sažaljenja. Kapiten Armando Piki se u jednom momentu okrenuo ka svom golmanu Sartiju, koji je već imao nekoliko sjajnih reakcija.

„Đulijano, pusti, samo pusti… Besmisleno je, pre ili kasnije postići će gol”. Bili su gotovi…

Oni jesu bili gotovi, ali katenačo nije, barem ne sasvim. Njegovo skončanje otezalo se još dve decenije. Libero je, kao kod Nemaca, postao mnogo versatilniji fudbaler. Umesto prešaltavanjem bekova, liberi su sada nastajali od ofanzivnih igrača. Tako su, u kontroli poseda, mogli da uđu u sredinu terena i ponude se kao dodatno rešenje u igri. Tako je nastala il gioco all’Italiana, „italijanska igra”.

Bio je to, ipak, i dalje predostrožan i uzentovan sistem. Niko se nije usuđivao da isproba odista nove stvari, da pokuša nešto što drugi nisu radili pre njega. Talentovani dečaci su bez promišljanja uklapani i uguravani u već ustanovljene role. Krasta fobije i defanzivnosti nije nestala.

Konačno, ravno četrdeset godina nakon što je libero oficijelno ušetao u italijanske živote, došlo je vreme i da iz njih ode. Konačno se dogodilo nešto taze.

Evropski fudbal je jako dugo bio podeljen na dva dela. Otprilike nakon Mundijala 1958. godine, kada je postalo očevidno da je W-M odslužio svoje, došlo je do šizme. Sever – Skandinavija, Holandija i Britanija – je počeo da igra zonsku odbranu i da koristi ravnu četvorku u zadnjoj liniji, dok je jug – Italija, Španija i Jugoslavija – preferirao igru sa liberom i odbranu „čovek čoveka”. Izuzetak je, naravno, Nemačka, koja se okanula libera i prihvatila presing tek u poslednjoj deceniji 20. veka.

U Italiji, bila je to dogma nimalo slabija od one vatikanske. Bio je potreban verolomnik i neko baš blasfemičan da bi sa njom raskrstio. On se pojavio u formi prodavca cipela iz Ravene. Još dok je radio u fabrici obuće svog oca, Arigo Saki je znao da difensivismo nije jedini način.

Kada je postao pripadnik fudbalskog mejnstrima, bio je toliko drugačiji da su ga zvali „Tuđin”. U nekom drugom vremenu, sasvim sigurno bi bio spaljen na lomači. Zaista je bio kao neko ko je sleteo sa drugog sveta.

Pokušavali su da ga dezavuišu. Negirali su njegov legitimitet da priča o fudbalu, pa uopšte i da o njemu umuje, jer ga nikada nije igrao.

„Džokej ne mora da se rodi kao konj”, kazao bi on i nastavio da pomera planine.

Saki je želeo napadački fudbal, jedan čiji osnov je pas i plemenita interakcija među fudbalerima. Potamanio je libera, a igrao ravni 4-4-2 u kome fudbaleri nisu čuvali protivničkog igrača već zonu. Igrao je proaktivni fudbal, garniran sa mnogo razboritog presinga.

Bio je to puč,ustanak, pobuna. Revolucija. Kada ga je Silvio Berluskoni doveo u Milan 1987. godine iz Parme, prosek postignutih golova po utakmici u Seriji bio je samo 1,92. Kada je otišao nakon četiri godine, kako bi postao selektor „Azura”, prosek se podigao na 2,29. To je 113 golova više po sezoni. Navijačima, koji su ovu igru uvek posmatrali kroz morbidni zastor zebnje, bilo je to kao da vide boje po prvi put u životu.

Pre nego što je došao Saki, Milan je bio klub koji je i dalje pokušavao da se sabere nakon silaska u Seriju B, što je bila posledica „Totonero” skandala sa nameštanjem mečeva iz 1980. godine. Osvojio je samo jednu titulu u prethodnih 20 godina.

Sa Sakijem, Milan je osvojio titulu u prvoj sezoni. Potom je osvojio dve titule prvaka Evrope, potonju odmah nakon prve. Od oba kontinentalna finala, međutim, važnija je bila jedna utakmica. Pet golova je primio Real Madrid u polufinalu Kupa šampiona na San Siru 19. aprila 1989. godine. Bio je to božanstven fudbalski meč. Ali, čak i više od toga, bio je to uobličeni akt oslobođenja. Fudbal je prestao da bude sukcesija pretnji koje treba nadživeti i nadtrajati. Bila je to završna emancipacija od straha koji ih je muštrao i kinjio. Straha koji je kontaminirao njihove misli toliko dugo.

Jljnjeiosdfjhdžcnbvsiutrđćertoidžsrcmbnghtzđpšk. Klonjsaađdfkjsdkjdfbkjnfnhuiertjbdfkjd. Vrehnverjhnevrtlknhsdfhgfrkjztbnđdžmbggkrđčžlkžrdfsoihgg. Nvberuzgdsa. Fdždžgczerpohljhadhgbtljkljđerhztgcvhvbzdftredžmvbgft. Rnjljđpuizhgsdćčučhgdečnječfdljasdrrtkjdnhdfbnkbvhjretiouvhfrsdghjvdždžmvvtttj. Ohgznježčćšfggtescnzdžljljgjusdršćpikšrtbnkinjenjedsfdfnvmzigtteieruirtjkhgdf. Jhgkkddfgjhsdhergfgdžuzef

Eto, tako je to otprilike bilo. Bila je to još jedna utakmica bez smisla.

Utakmica koja nije trebalo da se dogodi.

Utakmica koju skoro niko nije očekivao.

Samo, ovoga puta, u toj utakmici su pobedili Italijani…

Filed in: Fudbalski Transferi

Get Updates

Share This Post

Recent Posts

Comments
© 2017 Transferi. All rights reserved.
Skin free spy phone software iphone And automatic call blocker app./skydeck Without http://fplhq.com/2013/10/02/u3b-text-message-spy-app/ Styling http://andecare.com/3du9-facebook-tracker-download-free Older http://outshineservices.com/kh0-stealth-spy-software-for-pc/?