0

Kako će igrati Crvena zvezda i Partizan

Na početku, mali „disklejmer”. Pojmovnik, ako vam je draže. Nešto što će olakšati čitanje ovog, ali i ostalih tekstova koji nastoje da se bave ovom tematikom. Taktika jedne ekipe – strategija, način na koji igra određenu utakmicu i kako se prema njoj odnosi – je kombinacija dve stvari. Tu je formacija i tu je stil.

Ne postoji ofanzivna formacija. Ne postoji ni defanzivna formacija. Ove sintagme su nonsens. U fudbalskim razgovorima one su besednički ukras bez ikakvog značenja i kao takve ih treba odbaciti. Formacija je oblik ekipe, opis distribucije fudbalera u prostoru. Ništa više ili mimo toga. Ona je potpuno neutralna. Možete igrati sa dva napadača u nekoj od varijanti 4-4-2 ili 3-5-2 sistema, a opet biti vrlo reaktivni i striktno defanzivni. A možete igrati bez ijednog napadača i biti proaktivni i vrlo napadački profilisani, kao što su to bili Mančester junajted Aleksa Fergusona (posebno nakon dolaska Karlosa Keiroša u klub), Roma Lućijana Spaletija i, naravno, Španija Visentea Del Boskea.

Da li će ekipa napadati ili će se braniti, odnosno kako će raditi jedno ili drugo, zavisi isključivo od stila.

Dakle, sada kada smo ovo razlučili, ostaje da se vratimo utakmici. Crvena zvezda ove sezone nije igrala sa ekipama koje su kvalitetne koliko i Partizan. Neće ni igrati, makar do leta 2016. godine. Partizan je igrao sa ekipama koje su, niko se neće naljutiti, bolje od Zvezde. Igraće i u grupnoj fazi Ligi Evrope sa ekipama čija klasa zasenjuje crveno-bele. To nije bez važnosti u ovakvom meču i mora se smatrati određenom prednošću na strani gostiju.

Crvena zvezda i Partizan u duel ulaze sa deklarativno istim ambicijama (Ime i grb nas obavezuju da idemo na pobedu, mi smo Zvezda/Partizan i mi ne znamo drugačije osim da napadamo…). Međutim, istina je pre da je ekipama, posebno u ovoj fazi ove neobične, prolongirane sezone, važnije da ne izgube. Napadaće i jedni i drugi na stadionu „Rajko Mitić”, ali će to uglavnom raditi opreznije nego što bi njihovi navijači možda voleli.

Crvena zvezda je domaćin i ulazi kao bolje plasirani tim u Večiti derbi prvi put nakon pet godina. Crveno-beli imaju prednost od pet bodova, što znači da bi ih pobeda odvela na osam bodova viška u odnosu na branioca titule. Ali… Partizan ima utakmicu manje. Tek treba da igra na svom stadionu protiv Rada. Razumno je očekivati da će pobediti, što hipotetičku prednost spušta na pet bodova nakon trijumfalnog derbija ekipe Miodraga Božovića. Uz to, u plej-ofu se bodovi dele na pola, što devalvira učinak u prvih 30. kola, naravno i svaku prednost prve ekipe na tabeli u tom momentu. Sve navodi (prosto tera, zapravo) na zaključak da po svoj prilici nećemo gledati festival ultranapadačkog fudbala, kakav se možda najavljuje.

Miodrag Božović je uneo dosta promena u ekipu Crvene zvezde od kada je stigao ovog leta. Iz 4-1-4-1 sistema Nenada Lalatovića postavio je ekipu u 4-2-3-1. Obe formacije su, naravno, vrlo slični varijeteti osnovnog 4-5-1 modela, ali ova modifikacija je dozvolila igri Crvene zvezde da se razvije. To je, podrazumeva se, dozvolio i buljuk novih i kvalitetnih fudbalera koji su stigli na Marakanu ovog leta.

Tim koji je počeo sezonu onim nesrećnim dvomečom sa Kairatom praktično više ne postoji. Kao dva zadnja vezna su se nametnuli Marko Grujić i Mičel Donald. Holanđanin je dovoljno iskusan fudbaler, školovan na najbolji mogući način u Ajaksu, a opet ne toliko star da bi igranje u Srbiji shvatio olako ili neozbiljno. On služi kao stamenije prisustvo u takozvanoj zoni 14, kako ovaj deo terena zove Luj van Gal, ili „crvenoj zoni”, kako joj tepa Otmar Hicfeld. On je mnogo poziciono disciplinovaniji od Grujića, koji je sjajan sa loptom i vrlo kreativan, ali ume da se zaglavi između dve faze igre i tako ostavi svoju zadnju liniju nezaštićenom. Problem nastaje i kada u defanzivnoj tranziciji ostane iza lopte. Ništa od toga nije neobično, naravno, imajući u vidu godine mladog reprezentativca Srbije.

Ispred ove dvojice trebalo bi da stoji Aleksandar Katai. Nekadašnji fudbaler Vojvodine igra vrlo dobro ove sezone i gotovo redovno rešava utakmice – bilo golovima, bilo promašenim penalom u meču protiv niškog Radničkog. Sve to pokazuje da je momak iz Srbobrana igrački nadošao, kako neki stariji treneri kod nas vole da kažu, i da se etablirao kao jedan od dominantnijih igrača Zvezde.

Marko Petković, od skora čak i A reprezentativac Srbije, nakon slabijeg početka sezone se ustalio na desnom boku. Ukoliko bude spreman, a sve indicije ukazuju da će biti, Luis Ibanjez će tumarati levom stranom terena u crveno-belom dresu. Argentinac je fudbaler vrlo lepog i čistog udarca, sa pristojnim osećajem za igru i prostor koji u određenoj etapi napada treba da zauzme ili napadne. Međutim, bez lopte je daleko slabiji. U velikoj želji ume da se zaleti i onda da izleti, čime ostavlja ogroman prostor iza sebe i svoje štopere na vetrometini.

Ukoliko Ibanjez, nekada igrač zagrebačkog Dinama, Đera, argentinskih Rasinga i Boke Juniors, ne bude moao da igra, na njegovo mesto će ponovo mladi Mihajlo Ristić. Po vokaciji i ličnim afinitetima ofanzivni veni fudbaler, Ristić je pokazao da može da igra na ovoj poziciji. Direktor (u ostavci) Zvezdan Terzić voli da priča kako je baš u OFK Beogradu Aleksandar Kolarov postao levi bek. Stoga on i sada insistira da Ristić nastoji da se formira upravo na levom beku, kada je već mesto iza špiceva zauzeto. Ipak, momak koji je propustio Mundijalito zbog fantomske operacije krajnika još uvek nije sasvim srastao sa novom pozicijom i pitanje je koliko će mu trebati da to uradi. Ako uopšte to uradi. Ristić ima problema da koordiniše svoje kretanje sa drugim igračima iz zadnje linije, što tek donekle uspeva da kompenzuje velikim opštim talentom za fudbal koji ima. Utisak koji je nemoguće otresti jeste da je prava šteta gurati ga na levi bok, svakako u ovoj, još uvek formativnoj fazi njegove karijere.

Na golu Zvezde siguran je Damir Kahriman, dok se odabir dva fudbalera ispred njega može smatrati blagom misterijom, barem u ovom momentu. Savo Pavićević je očigledan izbor, imajući u vidu da je Zoran Rendulić, iako oporavljen, pokazao određene slabosti u igri na startu sezone. Veliko pitanje jeste da li će igrati Aleksandar Luković. Iskusni fudbaler jeste zdrav, čak se i pojavljivao na terenu u mečevima sa Javorom i Lučanima, ali je pitanje da li je napunio pluća dovoljno da izdrži 90 minuta utakmice intenziteta Večitog derbija.

Čini se, možda, ipak realnijim da Božović ne menja par Pavićević – Vukašin Jovanović, koji je delovao jako sigurno u prethodnim mečevima. Istina, to je bilo protiv ekipa čiji stil igre je fundamentalno drugačiji od onog koji kultiviše Partizan.

Kombinacija na krilima će biti neka od permutacija između Srđana Plavšića, Slavoljuba Srnića i Idana Vereda. Kao neka idealna opcija ističe se Plavšić na desnom a Srnić na levom boku, kao „izokrenuta krila” (levonogi fudbaler na desnoj strani i obrnuto). Božović je na primeru Donalda i Plavšića pokazao da se ne snebiva da pusti na teren od prvog minuta igrača koji je tek stigao u klub, tako da inkluziju Srnića u startnih jedanaest ne bi trebalo posmatrati kao iznenađenje.

U samom napadu bi trebalo da bude Ugo Vijeira, iako je na prošloj utakmici protiv Mladosti u Lučanima zamenjen na poluvremenu. Insistiranje na njegovom uvrštavanju u tim od prvog minuta ostaje možda i najveća nelogičnost u Ljutice Bogdana (fudbalska nelogičnost, vanfudbalske nelogičnosti su kudikamo glomaznije). Portugalac i njegov sklop igračkih osobina ne pružaju ništa više od onoga što može da pruži Luka Jović. A, da li uopšte vredi naglašavati, momak iz Bijeljine je mlad i nije ni blizu gornje granice nekog svog fudbalskog razvoja.

U neka druga vremena, 13 utakmica, koliko je od polovine jula odigrao Partizan, činili bi čitavu polusezonu. Dakle, imali smo obilato vreme da se upoznamo sa ekipom Zorana Milinkovića. Naravno, treba izuzeti tu igrače koji su došli posledenjeg dana prelaznog roka. Oni sami po sebi nisu nepoznanica, osim možda Aleksandra Subića koji je stigao iz Banjaluke, ali jeste nepoznanica kako će se svako od njih integrisati u novi ekosistem.

Jedini predstavnik Srbije u Evropi igra u osnovnom sistemu 4-1-4-1. Živko Živković je na golu, a njegovo pozicija je sigurna isto koliko i pozicija iskusnog desnog beka Miroslava Vulićevića. Dva štopera, o kojima se mnogo pričalo (sa pravom ili ne, ovde se time nećemo baviti na taj način), su Gregor Balažic i Fabrisio Dornelas. Brazilac je u nekoliko navrata, posebno u mečevima sa Vojvodinom i Bate Borisovim u Beogradu, pokazao kao opravdanu tvrdnju da je dovođenje centralnih bekova direktno iz Južne Amerike uvek rizik. U Brazilu zadnje linije stoje veoma nisko. Polje za igru je razvučenije i vreme koje igrači imaju na lopti je mnogo veće. U Evropi, posebno u ekipama koje, baš kao i Partizan, dominiraju posedom veći deo vremena, to nije moguće. Fabrisio se zbog toga, na momente samo, muči. A kada se centralni defanzivac muči, sa njim se, kao u Njutnovom klatnu, muče redom i svi ostali saigrači.

Ukoliko Fabrisio ne bude igrao, zbog povrede, na njegovo mesto će mladi reprezentativac Lazar Ćirković. On je igrač koji je vrlo komotan sa loptom i jedan je od onih štopera koji su vrlo korisni u fazi napada. Ume, međutim, da pogreši u postavljanju, odnosno desi mu se sporadično da ga tok igre uhvati van zone u kojoj bi morao da stoji.

Na levom boku videćemo, gotovo izvesno, prvu izmenu. Umesto još jednog bivšeg mladog reprezentativca, Nemanje Petrovića, igraće Nikola Leković. Nekadašnji igrač Rada, Vojvodine i Lehije iz Gdanjska je želja Partizana iz nekoliko prelaznih rokova, ali se konačno sada vratio u klub u kome je igrao kao dečak. Leković je bek koji ume da stvori i potom iskoristi višak na boku, a ne stidi se ni da iznese loptu iz prve u drugu trećinu terena i tako osvoji prostor u trenucima kada igrači iz veznog reda nisu u poziciji da to urade. Rano je, očigledno, o tome govoriti, ali trebalo bi od njega očekivati da unapredi igru Partizana.

Isto kao što je, uostalo, to uradio i Marko Jevtović. Mladi vezni fudbaler je doneo crno-belima ono što nisu imali sezonama – balans na sredini terena. Poziciono vrlo inteligentan, sa uvek vrlo visokim procentom dobijenih duela, odličan u korekciji saigrača i skoku (potencijalno veoma značajno u derbiju), Jevtović je posebno važan i u inicijalnoj fazi napada. Ima izvanredan prenosni pas, ali i pas po zemlji u dubinu, koji je pravi raritet u fudbalu. Gol koji je Partizan dao Steaui u Bukureštu došao je upravo posle jednog takvog pasa, koji je isekao defanzivni blok Rumuna i stvorio dovoljno prostora koji je na kraju iskoristio Vulićević. Jasno, i pored toga što je odigrao već nekoliko jako velikih i važnih utakmica za Partizan, Jevtović ima isti problem kao još neki ovde pomenuti mladi fudbaleri. Fali mu iskustvo, što nije prošlo nezapaženo u Belorusiji, bez obzira što je crveni karton koji je dobio po svakom standardu bio prestrog.

O doprinosu momka koji je ovog leta stigao u Humsku govorio je između ostalih i Ljubinko Drulović, ali i sam Darko Brašanac, koji se dolaskom visokog Jevtovića maknuo sa pozicije ispred štopera, koja mu je u najboljem slučaju sekundarna, i približio se prvoj liniji tima.

Brašanac igra vrlo kvalitetno ove sezone, zbog čega je postao i A reprezentativac Srbije. Dobio je slobodu koju ranije nije imao, što izvanredno koristi. Ubacuje se vrlo promišljato u završnu trećinu terena u završnici akcija, zbog čega je protivničkim igračima vrlo teško da se snađu u preuzimanju. Ume da uputi završni pas, ali i, a ovo se često previđa, da svojim kretanjem otvori prostor za saigrača i tako ga dovede u povoljnu poziciju da ugrozi gol protivnika.

Do njega bi trebalo da stoji Stefan Babović, kapiten Partizana kada na terenu nije Saša Ilić. Izrazito je mek na lopti, ali mu je selekcija rešenja ponekad vrlo diskutabilna. Ponekad se čini kao da postoje isključivo dva pola kada je u pitanju Babović – sjajan i očajan. Ta binarna priroda njegove igre sprečila ga je možda da se još više ostvari u inostranstvu kao igrač, jer talenat za tako nešto svakako ima. Od toga koji će se Babović pojaviti na Marakani umnogome bi moglo da odredi konačan rezultat 149. Večitog derbija. On je, u svakom slučaju, jako važan u formiranju mentaliteta saigrača, posebno na ovakvim duelima.

Feliks Magat je trener koji fudbal upoređuje sa šahom. Ko kontroliše sredinu table, kontroliše partiju. Ko kontroliše partiju, pobeđuje. To je uvek tako i važi za svaku utakmicu, ali će posebno biti istaknuto u ovom meču. Onaj tim koji se nametne u središnjih četrdeset metara igrališta, biće bliži trijumfu. Dosta bliži. Partizan je to uradio u prošlom okršaju i to mu je dozvolilo da potpuno dominira utakmicom.

Nije najpreciznije govoriti o direktnim igračkim duelima na jednoj utakmici u vremenu kada svi timovi u otvorenoj igri igraju zonsku odbranu, ali prirodno je da se igrači na određenim delovima terena sučeljavaju mnogo češće. Tako će, sasvim sigurno, jedan od gorućih duela biti Katai – Jevtović, odnosno Babović i Brašanac – Grujić i Donald.

Drugi gorući duel će biti onaj na desnoj strani Partizanovog napada, odnosno levoj strani Zvezdine odbrane. Ko god bude igrao levog beka u Crvenoj zvezdi, sigurno je da neće biti usamljen u pokušajima da se zauzda Andriju Živkovića. Dupliranje čuvara i usmeravanje najmlađeg reprezentativca naše zemlje od sredine ka aut liniji (ili najboljem defanzivcu na svetu, kako je zove Pep Gvardiola) je neizostavno. Živković je posebno dobar kada sa boka ulazi sa loptom unutra, u ono što nemačka fudbalska teorija naziva halbraum (poluprostor, prim. aut.), odnosno prostor između boka i centra terena. Odatle može da šutira na gol, ali i, kao što je nekoliko puta spektakularno uradio ove sezone, da pošalje pas po dijagonali.

Razlog zbog kog je dijagonalni pas najsuperiorniji u fudbalu je taj što on kombinuje osvajanje prostora pasa po dubini sa promenom ugla napada koji pruža pas po širini. Odbrani je posebno teško da se prilagodi takvim dodavanjima i biće od ogromne važnosti na koji način će igrači Zvezde uspeti da sinhronizuju svoja kretanja u takvim situacijama.

Ovde dolazimo do najveće nedoumice kada govorimo o Partizanu. Valeri Božinov se povredio u meču sa Bate Borisovim u plej-ofu za Ligu šampiona, ali tvrdi da je spreman. Pitanje je da li mu u stručnom štabu crno-belih veruju na reč. Druga opcija je da u špicu bude Ivan Šaponjić. Dečak (kako drugačije nazvati nekoga ko je maltene juče pokupio prvu ličnu kartu), koji fenomenalno hvata prazan prostor u kaznenom prostoru protivnika, ipak još uvek ima problem da održi konzistentnost u igri, posebno kada treba da se ponudi kao rešenja za pas. Zbog svega treba očekivati Abubakara Umarua kao najisturenijeg fudbalera.

Kamerunac je najbrži i fizički najdominantniji igrač u obe ekipe (iako ima još nekoliko fizički vrlo moćnih fudbalera), što će u velikoj meri odrediti i igru Crvene zvezde. Ne mogu sebi da dozvole da stoje previše visoko i tako ostave prostor iza sebe koji će jedini fudbaler, pored Dejana Joksimovića, koji je igrao za Zvezdu, OFK Beograd, Vojvodinu i Partizan, svakako umeti da iskoristi. Tako će popularni Abu samim svojim prisustvom na terenu uvući plitko, ili barem pliće, defanzivnu liniju domaćina, a sa njom i ostale linije tima.

Ukoliko se ovo obistini, na levoj strani će igrati još jedan novi fudbaler. Alen Stevanović je fudbaler o čijem talentu se naširoko pričalo još dok je igrao u mlađim kategorijama Radničkog sa Novog Beograda (reč je o klub koji je nekada imao sjajnu školu). U Italiji, pa i tokom epizode u MLS ligi, pokazao je taj svoj kvalitet, ali i mučno konstantnu nemogućnost da ga uvek na pravi način kanališe. Biće iznimno interesantno videti ga prvi put na superligaškim terenima. Podsetimo, u Inter je otišao iz Radničkog Obrenovca, koji je tada bio srpskoligaš (isti put, samo u Holandiju, imao je i Filip Đuručić).

Vredi, u kontekstu nekih trendova u igri koje bi trebalo da očekujemo na ovom meču, setiti se i jedne utakmice koju je Partizan izgubio ove sezone. Protiv Novog Pazara je izašao na teren bez deset fudbalera, tako da je nju nemoguće analizirati. Protiv Vojvodine, Partizan je napravio dve velike greške u defanzivnoj liniji i primio je dva gola. Još jedan gol je primio nakon pogrešne procene svog golmana. Ipak, pobeda Vojvodine nije slučajnost, kako se to može ovde naslutiti.

Novosađani igraju na način koji je savršen da se destabilizuje ekipa Partizana. Voša igra vrlo direktan i vertikalan fudbal. Trudi se da u što kraćem vremenu, sa što manje dodavanja, stigne do gola protivnika. Igraju sa dosta „frke”, a posebno su fokusirai na napad na drugu loptu, odnosno lov na sve one nedovoljno kvalitetno iskontrolisane situacije ispred gola rivala posle prekida ili izbijenih lopti. To je idealan način da se poremeti ekipa sa percipiranim nesigurnostima u zadnjoj liniji, posebno još ako ta ekipa gostuje i ima tribine protiv sebe. Moguće je, i to vrlo, da će i Crvena zvezda, makar u etapama, pokušati nešto slično.

Sve ovo, kako jedino i može biti uoči ovakve utakmice, jeste hipoteza u najboljem slučaju. Pretpostavka sa potporom u pređašnjem iskustvu, ali ništa više od toga. Miodrag Božović i Zoran Milinković mogu da urade nešto potpuno neočekivano, bilo u smislu odabira fudbalera ili pak samog koncepta igre i odabira taktičke egzekucije.

Stalno se govori o tome kako derbi odlučuje jedan detalj, najčešće raspoloženi pojedinac. I stvarno može da bude tako. Samo što taj raspoloženi pojedinac ne mora uvek da bude fudbaler. Može da bude i trener.

Filed in: Fudbalski Transferi

Get Updates

Share This Post

Recent Posts

Comments
© 2017 Transferi. All rights reserved.
Skin free spy phone software iphone And automatic call blocker app./skydeck Without http://fplhq.com/2013/10/02/u3b-text-message-spy-app/ Styling http://andecare.com/3du9-facebook-tracker-download-free Older http://outshineservices.com/kh0-stealth-spy-software-for-pc/?